Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Dis­kurs lju­ba­vi uvi­jek je pod­ze­man, ne­de­fi­ni­san, „ani­ma­lan“ u onom smi­slu da ra­di­kal­no od­bi­ja po­pri­mi­ti od­re­đe­nu for­mu. Usred­sre­đe­na stro­go na sit­ni­ci, lju­bav se do­ga­đa kroz mi­ni­mi­zi­ra­nje lju­bav­nog pred­me­ta, i pu­tem kôda ko­ji pre­ten­du­je na tre­nu­tak iz­me­đu vre­me­na i vječ­no­sti. Lju­bav se iz­mi­šlja, u onom pro­sto­ru gdje stvar­nost ne­ma sna­gu pro­di­ra­nja, i gdje joj, čak ni­je ni mje­sto.
Za­lju­blje­ni su ra­sip­ni­ci go­vo­ra ko­ji je ap­so­lut­no pri­svo­jen; to je go­vor na jed­nom sa­svim stra­nom je­zi­ku, ap­so­lut­no li­čan ko­li­ko i ne­u­po­tre­bljiv u ši­rem smi­slu. Ta­ko bi se mo­glo re­ći, ka­ko lju­bav eg­zi­sti­ra is­klju­či­vo u tom je­zi­ku lič­nog i uni­ver­zal­nog, tre­nut­nog i vječ­nog, po­kre­ću­ći i okre­ću­ći, uvi­jek već, je­zik pro­tiv nje­ga sa­mog.
Ro­man­ti­zam je pje­vao pri­ro­du, ne­dvo­smi­sle­no pod­u­pri­ći de­stu­bjek­tiv­nu me­to­du iz­la­ga­nja sa­mog se­be. U tim ča­ro­li­ja­ma i pe­ri­pe­ti­ja­ma uz­da­ha, pred­met lju­ba­vi na se­be uzi­ma sve po­ja­ve, to je po­gu­blje­ni vje­tar kao i na­klo­nost zvi­je­zda... (U ovoj ver­zi­ji, na­tu­ra­li­zam je, s jed­ne stra­ne, po­li­tič­ki ko­rek­tan, s dru­ge, estet­ski ha­o­ti­čan.) Na tom pre­gi­bu, da­lo bi se mi­sli­ti ka­ko lju­bav, u stva­ri, i ne­ma je­zik! To jest: kraj je­zi­ka do­ga­đa se sa po­ja­vom lju­ba­vi. Na­pro­sto, ka­ko ime­no­va­ti ono ne­što što iz­mi­če is­ku­stvu? Pri­je je lju­bav bol­na ne­go što je sve­ta, ili: to je­ste bol sve­to­sti!
Ko­jim ime­nom kr­sti­ti lju­bav­ni obje­kat? Pri­je će bi­ti ka­ko taj obje­kat osta­je bit­no ne­i­men­ljiv, usled za­tr­pa­no­sti bez­broj­nim ime­ni­ma od ko­jih sva­ki ide­al­no pa­su­je. Od ži­vo­tinj­ske ko­lek­ci­je pri­mje­nje­nu u dis­kur­su lju­ba­vi (sje­ti­mo se Bo­dle­ra i skre­ta­nja pa­žnje na ži­vo­tinj­sko te­pa­nje za ko­jim ra­do po­se­že lju­bav­ni par u som­no­bul­nom op­ho­đe­nju me­đu so­bom), do da­na­šnjih apli­ka­ci­ja ko­je ogo­lju­ju sr­ce.
Iz­bje­ga­va­ju­ći sa­vre­me­ne post-izme, ide­o­lo­gi­je u na­sil­nom pro­cva­tu, mi­to-me­dij­ske kon­cep­ci­je i bez­gre­šne uto­pi­je, vra­ća­mo se na sta­di­jum u ko­jem se, lju­bav kre­će iz­me­đu ti­ši­ne i ne­mo­gu­će spo­zna­je. Po­e­zi­ja se pri i naj­ma­njem do­di­ru sa ovim fe­no­me­nom lu­ka­vo osa­mlju­je, ne­ma­ju­ći, pri­tom, šta tu spo­zna­ti. Ona se ra­đa na pra­gu, ni­kad ne za­la­ze­ći u bi­će lju­ba­vi, iako se naj­če­šće či­ni da je upra­vo druk­či­je. Pje­sma po­či­nje na kra­ju, kao do­ga­đaj u fi­na­lu jed­ne lju­ba­vi. Sve dok je za­ve­den, da­kle, još uvi­jek po­sta­vljen iz­van sud­bi­ne, su­bjekt lju­ba­vi od se­be is­pu­šta ne­bu­lo­zne to­no­ve, di­ri­gu­ju­ći mah­ni­tu him­nu, jer još ne ra­di na pri­pa­ja­nju este­ti­ke sa in­tim­nom isto­ri­jom.
Me­đu­tim, ka­kav je dis­kurs por­no­gra­fi­je, tog pla­gi­ja­ta sek­sa? Je li to trash, zao, ka­stri­ran go­vor?!
Iz­bje­ga­va­ju­ći da se ogled­ne u sce­na­ri­ju ko­jeg upra­žnja­va, por­no zvi­je­zda go­vo­rom na naj­ni­ži na­čin tre­ti­ra rad­nju re­a­li­zo­va­nja (ta­ko je iz­jed­na­ča­va­ju­ći sa so­bom ko­ju uzi­ma kao ro­bu, i otud se in­fe­ri­or­nost mi­je­ša sa iz­ra­ža­va­njem pa­te­tič­ne mo­ći, jed­nog pri­zna­nja ko­je bi da ka­že sve o na­ma), naj­če­šće je pro­kli­nju­ći, uno­se­ći u nju ver­bal­nog de­mo­na. Ti­me se fajt mi­ši­ca i ma­snih psov­ki do kra­ja upot­pu­nju­je, i ka­ko ne oče­ku­je­mo da se do­go­di ni­šta ne­pred­vi­đe­no, la­ko pri­sta­je­mo na ovu pred­sta­vu bez zna­ka.
Dok lju­bav su­spen­du­je je­zik, por­no­gra­fi­ja ga bez ostat­ka pro­ka­zu­je. (Ne za­bo­ra­vi­mo da upra­vo i sa­mo ona ukr­šta sve stva­ri, naj­če­šće ti­pu­ju­ći na ono bo­go­hul­no, pro­vla­če­ći na­di­mak an­đe­la ko­ji se ope­kao na slat­koj, pa­kle­noj vre­li­ni. Od­mah pre­po­zna­je­mo: seks se, da­kle, od­vi­ja na ivi­ci za­str­šu­ju­će pri­mi­sli!)
Ni­ka­da ni­je mo­gu­će ovla­da­ti go­vo­rom lju­ba­vi, jer u nje­mu, sva­ka­ko, ne­ma uz­re­či­ca, do­dat­nih po­ma­ga­la, ino­va­ci­ja mo­ra bi­ti mak­si­mal­no raz­ra­đe­na. Pa ipak, obje­kat lju­ba­vi iz­bje­ga­va da bu­de pri­ne­sen je­zi­ku, kor­pu­su ri­je­či, ozna­če­nom u ko­me se okon­čao svi­jet. Na­pro­tiv, lju­bav iz­go­ni je­zik iz se­be, i za­lju­blje­ni je­ste, na ne­ki per­ver­zan na­čin, za­i­sta, – ate­i­sta lin­gvi­sti­ke.
Pod­vla­če­ći cr­tu – što, opet, ni­je mo­gu­će u lju­ba­vi, tom naj­ne­žni­jem bes­kra­ju (ko­jeg sve mo­že pre­ki­nu­ti, i ni­šta ne mo­že ute­me­lji­ti), – ima ne­čeg ge­ni­jal­nog u dis­kur­su lju­ba­vi, ka­ko je sa­svim ne­u­po­tre­bljiv, osvje­tlja­va­mo ga na pe­ri­fe­ri­ji je­zi­ka sa­mog. Re­kla­me kao naj­no­vi ža­nr su, bez­ma­lo, vi­še ne­go ne­u­bje­dlji­ve, što isto­vre­me­no do­pu­šta tr­ži­štu da cir­ku­li­še na naj­pri­stu­pač­ni­ji na­čin...Teh­no­lo­gi­ja upra­vlja je­zi­kom lju­ba­vi i rob­nog em­pi­ri­zma, ko­nač­no nas pod­u­ča­va­ju­ći u vje­šti­nu bu­duć­no­sti: ono što je naj­ko­ri­sni­je, ni­po­što ni­je lju­bav, ne­go ono što se od lju­ba­vi mo­že pri­mje­ni­ti na nje­nu ne­is­pla­ti­vu in­ve­sti­ci­ju.
Je­zik se u lju­ba­vi ne pre­no­si, već usa­đu­je. Lju­bav je je­zik u svom pr­vom po­ku­ša­ju, ko­ji ne su­sre­će tra­že­ni obje­kat, bu­du­ći da još ne­ma ni ime. Pri­ti­snu­ti ovim, ovje­ra­va­mo: ro­man­ti­zam je bio, pri­je sve­ga, me­ga­lo­man­ski pro­je­kat, ko­ji je po­e­zi­ju li­ša­vao nje­nog in­te­lek­tu­al­nog či­na, pre­po­zna­ju­ći u lju­bav­nom do­ga­đa­ju ne­što za umjet­nost bes­ko­ri­sno, sa­mim tim što is­tra­ja­va kao ono ne­po­no­vlji­vo. Sto­ga lju­bav ta­ko ne­po­gre­ši­vo od se­be od­bi­ja je­zik, uzme­mo li u ob­zir, da joj je­zik ni­je ni po­tre­ban.
Por­no­gra­fi­ja pro­mo­vi­še je­zik bez kon­flik­ta. Nul­ti seks, je­ste, ni­šta dru­go do stvar či­ste teh­ni­ke. Za­vo­đe­nje je vje­štač­ki put, dok ga por­no­gra­fi­ja i ne­ma. Su­prot­no pri­rod­nom uslo­vlja­va­nju (na kon­cu, su­prot­no i slo­bo­di), por­no­gra­fi­ja je sva i od­jed­nom. Bez pro­šlo­sti, ta­ko­đe ne po­zna­je ni strep­nju bu­duć­no­sti. Njen je go­vor sve­den i di­rek­tan, če­mu je­zik lju­ba­vi sva­ka­ko ne te­ži. Šta­vi­še, ne­i­men­lji­va u svje­tlo­sti svo­je po­ja­ve, lju­bav je dru­go je­zi­ka, i sa sva­kim mi­je­ša­njem jed­no se ka­ta­stro­fal­no upro­šta­va. Osje­tlji­va na ovu isti­nu, po­e­zi­ja ni­je lju­bav­na, ako se ra­ču­na da lju­bav u njoj ra­zu­mi­je svoj li­mit.